„Dobro došli u kuću mojih predaka!”

rečenica je kojom potomak porodice Stajić, Đorđe, počinje priču o svojoj porodici i kući koja se nalazi u mestu Dolovo u ulici Pobede 20, i na taj način oživljava vreme koje je davno prošlo.

Domaćinstvo koje vekovima neguje porodičnu baštinu oživelo je pre desetak godina. Đorđa Stajića posetio je vizantolog i direktor Pokrajinskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, Zoran Vapa, i dao mu sugestiju da porodično nasleđe pokaže znatiželjnicima koji žele da saznaju kako se nekada živelo u ovom banatskom selu. Ta početna iskra, iskreno interesovanje ovog vrhunskog stručnjaka i pre svega strast ka očuvanju porodičnog nasleđa rezultirali su ne samo otvaranjem “stare kuće” za posete i njenom muzealizacijom, već i odlukom o utvrđivanju Banatske okućnice u Dolovu za spomenik kulture, 2019. godine.

Prema porodičnoj tradiciji, čiji je baštinar Đorđe Stajić, porodica se u mesto Dolovo preselila iz okoline Vranja, gde su pak stigli sa Kosova. Po dolasku u Vranje promenjeno im je prezime iz Krstajić (nosili su krst na litijama) u Stajić. Kao dokaz za to g. Stajić u porodičnom muzeju čuva tri miljea (šustikle) koji su primer kosovskog veza, a za koje se veruje da su sa početka 17. veka.


U elaboratu “Studija i plan zaštite za naseljeno mesto Dolovo”, koji je 2013. godine izradio Zavod za zaštitu spomenika kulture u Pančevu, navode se sledeći podaci: “Starija kuća pripada tipu “na brazdu“ (dužom) podignuta je na istom mestu gde je u prošlosti odnosno tokom 18. veka postojala kuća od pletera oblepljena blatom i pokrivena trskom. I ova sadašnja kuća pretrpela je sasvim sigurno više intervencija a poslednja je evidentna. Naime početkom 20-og veka zazidan je trem i taj prostor podeljen u tri celine. Pored ovih prostorija kuća ima dve sobe između kojih je otvoreno ognjište (kujna, kuća). Kuća je građena od nabijene zemlje i pokrivena biber crepom.
      Ognjište, srce je “stare kuće” i pogled na njega posetiocu daje iluziju da je vreme stalo. To je srce kuće, tu se kuvalo, odatle se toplota sprovodila ka ostale dve prostorije od kojih  je samo jedna sačuvala zidanu furunu sa početka 19. veka.Među predmetima koji zavređuju pažnju su krevet od drveta ariš, star otprilike 200 godina i veoma dobro očuvan, zatim drvena kolevka, ručno oslikani tanjiri, kao i escajg od slonovače, alpake i srebra, koji govore o afinitetima i društvenom i materijalnom statusu porodice. Treba naglasiti da domaćini uvek napomenu da to nije etno kuća u koju su unete stvari već je oni zovu  “kuća naših predaka”, zato što je to domaćinstvo u kome se živelo trista godina i ništa nije doneto sa strane, već su svi predmeti, kao i kuća, pripadali samoj porodici. 

Orman u kome se čuvaju tanjiri od žolnaj keramike je iz 1831. godine, kao i mnoštvo knjiga i poneko porodično pismo. Vredna pomena je i ikona Sv. Stefana, koju je pradeda g. Đorđa doneo iz Odese i za koju je karakteristična optička varka da svetac posmatrača prati pogledom, kao i da mu se stopala pomeraju u smeru posmatrača. Zanimljiva je kolekcija tekstila koja daje presek odevanja od tipične južnobanatske seoske nošnje do građanskog modela oblačenja, kao i ručne izrade i ukrašavanja posteljine u 19. i 20. veku.

SATKANA PRIČA STARA 200 GODINA